Alambra: zemaljski raj nasridskih vladara i 'Crvena tvrđava'
Dramatično smeštena na šumovitom grebenu Sabika iznad reke Daro, sa večnim snegovima masiva Sijera Nevada u pozadini, uzdiže se Alambra (Alhambra) — najslavniji, najposećeniji i arhitektonski najsavršeniji spomenik islamske umetnosti u zapadnom svetu. Naziv potiče od arapskog „Qal'at al-Hamra” (Crvena tvrđava), po crvenkastoj glini i kamenu od kojih su izgrađeni njeni moćni spoljašnji bedemi i kule.
Alambra je bila prestonica i utvrđeni grad dinastije Nasrida — poslednje muslimanske vladarske dinastije na tlu Iberijskog poluostrva, koja je vladala Emiratom Granada od 1238. do 2. januara 1492. godine, kada je poslednji emir Boabdil (Muhamed XII) predao ključeve grada katoličkim kraljevima Izabeli od Kastilje i Ferdinandu od Aragona. Prema dirljivoj legendi, napuštajući grad, Boabdil se na planinskom prevoju (danas zvanom „Poslednji uzdah Mavara”) okrenuo i zaplakao, na šta mu je majka Aiša prekorno rekla: „Plači kao žena za onim što nisi umeo da odbraniš kao muškarac!”.
Kompleks Alambre obuhvata četiri celine: vojnu tvrđavu Alkazaba (Alcazaba) sa najstarijom kulom Torre de la Vela, raskošne Palate Nasrida (Palacios Nazaríes), renesansnu Palatu Karla V i letnju rezidenciju Generalife. Poseta Alambri zahteva strogu pripremu: ulazak u Palate Nasrida moguć je isključivo u tačno rezervisano vreme u minut, a karte se rasprodaju mesecima unapred.
Palate Nasrida i Dvorište lavova: poezija uklesana u gipsu i mermeru
Kruna čitave Alambre jesu Palate Nasrida (Palacios Nazaríes), kompleks dvorana i atrijuma gde su nasridski emiri živeli, vladali i primali poslanike. Filozofija islamske arhitekture ovde dostiže vrhunac: spoljašnjost je skromna i svedena, dok je unutrašnjost zamišljena kao zemaljski odraz kuranskog Raja, gde se voda, svetlost, geometrija i priroda stapaju u harmoniju.
Prva velika celina jeste Palacio de Comares sa prostranim Dvorištem mirte (Patio de los Arrayanes), gde se u mirnoj vodi bazena ogleda grandiozna kula Komares. Unutar kule leži Dvorana poslanika (Salón de los Embajadores) sa tavanicom od osam hiljada komada kedrovine. Druga, još raskošnija celina jeste Palacio de los Leones (Palata lavova), koju je u 14. veku izgradio sultan Muhamed V. Srce palate jeste legendarno Dvorište lavova (Patio de los Leones) — pravougaoni klaustar okružen šumom od sto dvadeset četiri vitka mermerna stuba sa kapitelima ukrašenim filigranskim ornamentima.
U središtu dvorišta stoji slavna fontana sa dvanaest kamenih lavova iz čijih čeljusti izbija voda, a četiri mermerna kanala vode vodu ka četiri strane sveta, simbolizujući četiri rajske reke (vode, mleka, meda i vina). Zidovi dvorana Abenserahes i Dve sestre (Dos Hermanas) prekriveni su nestvarnim „muqarnas” svodovima — stalaktitnim kasetiranim kupolama od gipsa sastavljenim od hiljada prizmatičnih ćelija koje stvaraju igru senki i svetlosti. Duž zidova u kaligrafiji je stotinama puta ponovljena krilatica dinastije Nasrida: „Wa lā gāliba illā-llāh” (Nema pobednika osim Alaha).
Generalife: letnja rezidencija emira, žubor vode i rajski vrtovi
Na susednom brdu Cerro del Sol, odvojena od Alambre uskim kanjonom, uzdiže se Generalife (od arapskog Yannat al-Arif — „Arhitektov vrt” ili „Najuzvišeniji vrt”). Izgrađen krajem 13. veka, Generalife je služio kao letnja ladanjska palata gde su se nasridski vladari sklanjali od dvorskih intriga i strogog protokola Alambre, uživajući u poljoprivredi, tišini i svežem planinskom vazduhu.
Arhitektura Generalifea je u potpunosti podređena kultu vode — najdragocenijem elementu za pustinjske narode. Genijalni hidraulički sistem (Acequia Real) dovodio je vodu sa reke Daro sa visine od preko šest kilometara putem gravitacije, bez ikakvih modernih pumpi. Centralni deo čini Dvorište kanala (Patio de la Acequia) — duguljasti vrt oivičen cvećem, ružama i narandžama kroz čije središte teče uski kanal sa desetinama vodenih lukova koji se ukrštaju u vazduhu stvarajući umirujući žubor.
Iznad dvorišta nalaze se Visoki vrtovi sa čuvenim Vodenim stepeništem (Escalera de Agua) — kamenim stepenicama duž čijih rukohvata u izdubljenim kanalima neprekidno teče ledena izvorska voda sa planine, omogućavajući onome ko se penje da hladi dlanove. Mirisi jasmina, mirte, lavande i čempresa čine šetnju ovim vrtovima nezaboravnim čulnim iskustvom.
Četvrt Albaicín: mavarske bele kuće, karmen vrtovi i vidikovac San Nicolás
Preko puta Alambre, na strmom brdu koje se uzdiže na suprotnoj obali reke Daro, prostire se Albaicín (Albaisin) — najstarija i najautentičnija četvrt Granade, takođe pod zaštitom UNESCO-a. Albaisin je bio gusto naseljeni mavarski grad gde je živelo preko četrdeset hiljada stanovnika pre rekonkiste, sa desetinama džamija, javnih kupatila (hamama) i cisterni za vodu (aljibes) koje su i danas u funkciji.
Šetnja Albaisinom je pravo putovanje kroz vreme: uske, strme uličice popločane rečnim oblucima (empedrado granadino) vijugaju između visokih belo okrečenih zidova iza kojih se skrivaju cármenes — tradicionalne gradske vile sa raskošnim unutrašnjim vrtovima punim vinove loze i narova. U ulici Calderería Nueva, poznatoj kao „Mala ulica čajdžinica” (Calle de las Teterías), posetioci mogu ući u orijentalne čajdžinice ukrašene tepisima i fenjerima, ispijajući tradicionalni marokanski zeleni čaj sa svežom nanom i jedući poslastice od badema i meda.
Apsolutna zvezda četvrti jeste vidikovac San Nicolás (Mirador de San Nicolás), prostrani plato ispred istoimene crkve. Sa ovog mesta pruža se najslavniji pogled na Alambru na svetu: palata leži tačno preko puta vas na svom zelenom brdu, obasjana suncem dok se iza njenih crvenih kula uzdižu snežni vrhovi planine Sijera Nevada visoki preko tri hiljade metara. U predvečerje, kada se sunce spušta, plato preplave ulični muzičari koji sviraju flamenko gitaru dok stotine putnika u tišini posmatraju kako Alambra preliva boje iz zlatne u zagasitocrvenu.
Pećine Sacromonte: romska tradicija, zambra flamenko i kaktusi agava
Nastavljajući put grebenom iznad Albaisina, ulazi se u dolinu Valparaiso i stiže do jedinstvene četvrti Sacromonte (Sakromonte — Sveta gora). Ovo divlje brdo, prekriveno nepreglednim šumama divovskih kaktusa (agava i smokava bodljikave kruške — chumberas), od 16. veka je dom španskih Roma (Gitanos), koji su nakon proterivanja muslimana i Jevreja pronašli utočište na obodu grada.
Specifičnost Sakromontea jesu njegove pećinske kuće (cuevas) — stotine stambenih objekata uklesanih direktno u meku krečnjačku stenu brda. Krečene u blistavo belo spolja i iznutra, ove pećine imaju konstantnu temperaturu od oko 18 do 20 stepeni tokom cele godine, pružajući prirodan hlad leti i toplinu zimi. Enterijeri pećina bogato su ukrašeni kucanim bakarnim posuđem, porodičnim fotografijama i vezenim maramama.
Sakromonte je kolevka jedinstvene forme flamenka — zambre (Zambra Mora). Za razliku od uobičajenog scenskog flamenka, zambra potiče od starih mavarskih svadbenih igara koje su Romi prilagodili i sačuvali. Predstave se izvode unutar samih krečenih pećina, gde posetioci sede na drvenim stolicama tik uz plesačice koje bosonoge, u lepršavim haljinama i uz ritam kastanjeta i pljeskanja dlanova (palmas), plešu na svega pola metra od gledalaca, stvarajući sirovu i hipnotišuću energiju.
Kultura besplatnih tapasa i poslastice: pionono i andaluzijska trpeza
Granada zauzima posebno mesto u srcima svih gurmana jer je to jedan od poslednjih gradova u Španiji koji dosledno i ponosno čuva tradiciju besplatnih tapasa (tapas gratis). U svakom tradicionalnom baru u Granadi — bilo da se nalazite u centru oko trga Plaza Nueva, u ulici Calle Navas ili na trgu Plaza de la Pescadería — uz svako naručeno piće (pivo, vino, tinto de verano) automatski dobijate besplatan, bogat tanjir hrane!
I to nisu samo masline ili kikiriki: uz prvo piće često stiže tanjir domaće paelje, patatas bravas ili kroketi od pršuta; uz drugo piće stižu mini-burgeri, svinjski file u sosu od viskija (solomillo al whisky) ili pržene lignje, tako da nakon tri pića imate kompletan i obilan ručak ili večeru za svega nekoliko evra!
Lokalni specijalitet jeste i tortilla del Sacromonte — bogat omlet sa jagnjećim iznutricama, graškom i orasima, kao i habas con jamón (mladi bob dinstan sa seviljskim pršutom i maslinovim uljem). Apsolutni poslastičarski simbol grada jeste kolač pionono — mali sočni biskvit natopljen sirupom i rumom, savijen u rolnicu i krunisan zapečenim kremom od vanile, koji je krajem 19. veka u obližnjem mestu Santa Fe kreirao poslastičar Seferino Isla u čast posete pape Pija IX (Pio Nono).
Kraljevska kapela i katedrala: večni mir katoličkih kraljeva Izabele i Ferdinanda
U samom centru Granade, neposredno uz monumentalnu renesansnu katedralu, uzdiže se Kraljevska kapela (Capilla Real), podignuta između 1505. i 1517. godine u raskošnom izabelinskom gotičkom stilu. Ovo mesto ima ogroman istorijski značaj za Španiju jer je sagrađeno po ličnoj želji najvažnijih vladara u španskoj istoriji — katoličkih kraljeva Izabele I od Kastilje i Ferdinanda II od Aragona, koji su želeli da počivaju u gradu čijim su osvajanjem ujedinili Španiju i okončali rekonkistu.
U kapeli se nalazi veličanstveni mermerni mauzolej koga je u kararskom belom mermeru isklesao firentinski vajar Domeniko Fančeli, sa reljefnim figurama Izabele i Ferdinanda koji leže na odru, kao i njihove nesrećne ćerke Huane Lude i njenog supruga Filipa Lepog. Ispod spomenika usko kameno stepenište vodi u malu podzemnu kriptu gde posetioci mogu videti jednostavne olovne kovčege sa posmrtnim ostacima vladara.
U muzeju kapele izloženi su lični predmeti vladara: Izabelina kruna i žezlo, Ferdinandov mač, molitvenici i neprocenjiva zbirka flamanskog i ranorenesansnog slikarstva (sa delima Hansa Memlinga, Rohira van der Vejdena i Sandra Botičelija) koju je kraljica Izabela strastveno sakupljala.
- Zvanični portal spomenika Alambra i Heneralife
- Turizam grada Granade
- Turistička zajednica Andaluzije
